Februar u gradu, Gabrijel Kifu

iz­la­zim
iz rob­ne ku­će mer­kur ko­ra­čam obli­žnjom zo­nom
(uvek) u ra­do­vi­ma
gde se po­di­žu ne­ke kar­ton­ske zgra­de,
ka­da se uz ža­lo­poj­ku u va­zdu­hu otvo­ri ka­pi­ja.
ako bih za­ko­ra­čio pre­ko pra­ga,
u pot­pu­no­sti bih pri­pao pra­zni­ni.
od­sut­nost mi ša­lje zna­ke, ma­še ma­ra­mi­com,
pe­va, do­zi­va me... je­dan stih
vi­si obe­šen o sat tor­nja pre­fek­tu­re.
ne­ko pri­ča ka­ko je je­dan pa­uk iza­tkao
ogrom­no plat­no iz­me­đu dve zgra­de,
sa jed­ne i dru­ge stra­ne
uli­ce za­u­sta­vlja­ju­ći pro­la­že­nje...
kod ku­će, u mom od­su­stvu,
raz­li­lo se ogle­da­lo iz hod­ni­ka
od­ba­civ­ši sve što
ga je po­sma­tra­lo to­kom vre­me­na či­ta­vih sto go­di­na

Preveo sa rumunskog Slavomir Gvozdenović

Izvornik: Zlatna Greda DKV